Originalni stil Adolfa Bence

Osvrtanjem na slikarski stil, Bencino slikanje, terminološki i „pokroviteljski“ diktira i obuhvata sve stvaralačke tokove posle 1945.godine, koji (za razliku od apstraktne umetnosti) primenjuju osnovne elemente nove figuracije moderne umetnosti.
U okviru „velike struje“ Nove figuracije, Benca je neodrediv, zato što je apsolutni prvenac, drugačije rečeno samonikli umetnik.
U centru njegovog tematskog rada je čovek, tačnije – njegova tragedija, ponavljanje istih grešaka, globalno rečeno – ljudska nenaučenost – Benca je istovremeno realista (temeljno poznaje istoriju roda homo sapiens) i pesimista.
U intervjuu za jedan list izjavio je: „U dvadesetom veku više ljudi je ubijeno nego u bilo kom drugom veku, i mislim da će se u 21-om to nastaviti“.
Bencino dosadašnje neobično, obimno umetničko delo, je teško opisati u nekoliko rečenica, jer formalno ga je nemoguće klasifikovati u bilo koji krug svakodnevnog, umetničkog stila i svakodnevne umetničke škole.
Slikarsko shvatanje realnosti u Bencinim delima, ima mnogo raznovrsnih slojeva.
Benca ne preslikava, već sam kreira; ne imitira, ali stvara; on u svojim temama ne obuhvata odraz motiva realnosti, već stvara sopstvenu supstancu, kao što je i sama tema – umetnik počinje na principu sličnom „demiurgi, pra-sili, i unutrašnjem stvaralačkom principu“, koji stvaraju realnost oko nas.
Motiv iz realnosti nije cilj, već sredstvo, da bi Benca (shvatanjem sila koje stvaraju realnost i pomoću stvaralačke moći svoje umetnosti), dočarao takav svet, čija se egzistencija ne oslanja samo na kopiranje nečeg postojećeg i ima odnos prema nečemu postojećem, ali koji u svojoj egzistenciji postaje mikrokosmos sa sopstvenim zakonom, bez ikakvog drugog cilja osim razvijanja svoje unutrašnje misije.
Bencin dosadašnji rad je postao neuobičajena umetnička riznica svetskog slikarstva, a pronicljivom posmatraču njegovih slika u potpunosti je preneo poruku poznatog Pabla Pikasa: „Umetnost ispire iz duše prašinu svakodnevnog života“.
Benca se ne može kvalifikovati kao običan eklektik, koji je samo preuzeo i sažeo struje svoga vremena (posle modernizma) koje imaju maksimalnu moguću raznovrsnost umetničkih formi i pojava.
Miroslav Klivar je napisao sledeći tekst koji je od velikog značaja, a povodom izložbe Adolfa Bence u MIRO galeriji u Pragu 2002-e godine: „Slikarska forma Adolfa Bence je raznovrsna.
On tako uključuje i figurativne teme koje se oslanjaju na renesansne koncepte crtanja, kao i na nefigurativne radove inspirisane bespredmetnim slikanjem, koje odbacuju stvarne detalje dočaravanja realnosti i kreću se ka višim intelektulnim formama uopštavanja i razmišljanja u umetnosti“.
Miroslav Klivar je pokazao na već spomenutoj izložbi u Pragu svoje divljenje Adolfu Benci, i time što mu je 1.2.2002. – e sam predao nagradu Akademije T.G.Masaryka za umetničko stvaranje.
Radi se o najprestižnijoj nagradi, na osnovu koje se Benca pridružio takvim velikanima kao što su Jean-Paul Belmondo, Luciano Pavarotti i Miloš Forman.

DSCN0648-1024x1024