Dr Klaus Schroeter o Benci

Dr Klaus Schröter; Hamburg, Zapadna Nemačka; 15 / juli / 1985
Izjave o slikarstvu su približavanja, koje osoba mora pokušati, ukoliko traži razumevanje i želi da nastavi sa komunikacijom.
Adolf Benca ne može biti predstavljen, pomoću trenutnih fraza i trendova u svetu umetnosti.
Njegovi radovi nemaju nikakve veze sa starim radikalima tipa Fauvesa, niti sa delima New Wild Men slikarstva.
Njegova dela nisu spojena ni sa starim primitivizmom, koji se okrenuo protiv akademstva, ili sa kultivisanim delima impresionista, ili sa čestom ciničnom redukcijom formi.
Benca nikada nije koristio čiste nijanse Fauvesa i izbegavao je da koristi skraćenice iz dečijih crteža, stripova, grafita i sprej slikarstva, kojim se New Wild Men bavi.
Takođe, u Bencovom radu nedostaje nastavak tema pejzaža i zatišja, koje su upravo bile glavne karakteristike pariških Fauvista.
Po proceni njegovog rada u poslednjih 4 do 5 godina, Benca će se morati klasifikovati među stvarno velike ekspresionističke umetnike evropskog slikarstva kao što su: Rembrandt, Goya, Munch.
Nakon njegove prve opsežne samostalne izložbe koja je predstavila 20-ogodišnjeg umetnika na Cooper Union 1980-e, niko ga ne bi tako procenio.
U to vreme u svim njegovim oblicima i formacijama, u centru interesovanja je ljudska figura.
Na njegovim platnima su tada cvetala fantastična, amorfna, algama slična stvorenja, koja su pripadala praistorijskom dobu i koja ni u jednom slučaju nisu bila ni približno slična živom biću današnjice.
U stvarnosti je uvek dominirala tema pejzaža Dunava, koji teče kroz Bencovu rodnu grudu, i čini je plodnom.
Ali ova tema je već bila odevena u svoj mit.
To je bilo jasno izraženo izborom boja: roze i trula višnja, „veoma strastvene boje za mene“, i temama: reka kao nevina nevesta „reka je moja metafora“.
Ova metafora već se karakteriše u okviru neorgansko – elementarnog osnovnog ubeđenja o životu uopšte, kao o procesu, o prelazu i o promenama.
Proces može biti napredan ili nazadan, smrtonosan ili oživljavajući, na putu evolucije.
U svakom slučaju, potreban je pokret.
To je veoma evropski.
To je bilo Geteovo evoluciono razmišljane koje je sumiralo većinu tradicija, koje je kasnije prenešeno na Kafku i Manna.
Ovakvo razmišljanje sigurno je svojstveno piscima kao što su Joyce, Kafka i Mann u čijim je radovima Benca pronašao sebe.
Tamno crvenu i roze više ne možete naći u Bencinim delima, šta ih čini sumornijim i masivnijim.
Njegovi bilo koji crteži – pastelom , ugljenom, olovkom – postali su jasniji i animirani.
U njima i dalje možemo videti roze i blistavu zelenu, baš kao u radovima Pikasa u 90-tim godinama.
Benca napušta preistorijske forme i motive.
U svim njegovim delima poslednjih godina dominiraju ljudske figure.
Pojavljuju se u vrlo dramatičnim perspektivama i oblicima, a spojene sa ostalim, stvaraju izgled većine poznatih kompozicija.
Bilo da se radi o vrlo ekspandirajućim slikama ili o malim litografijama, Benca stavlja svoju veliku kompoziciju (Grand composition) u slobodno otvoreni prostor, u kojem čovek ne može da prepozna ni prednji deo ni pozadinu samog dela.
Već 1980-te, posmatrajući neoznačeni crtež mastilom i četkicom, i još jače 1983. godine, u seriji litografske varijacije, vidi se divlji sadržaj – čovek bi pomislio da su u nedavnom delu „Leda i labud“ oni  okruženi seksualno uzbuđenim voajerima (u korist napetosti Bencov rad prelazi sa teme smrti i destrukcije ka divljoj odvezanosti) – izgleda da je formu napravio iz antičkog basreljefa.
Nakon posete Bencinog studija 1984. godine sam bio srećan da vidim takve reljefe, zakucane na zidovima u svrhu studiranja.
A uz to i nekoliko stvari od Giotta, kao i model ljudskog tela bez kože.
Tako je Benca proučavao početke sadašnje umetnosti i samim tim ljudsku anatomiju, takođe.
Uvek sam bio zadivljen nemilosrdnom logikom njegovog razvoja.
Oba su evropska i bazirana na ideji umetničkog stvaralaštva.
Već u okviru Bencinog autoportreta se formira posebna sekvenca.
One su vidljive celim licem, zaokružuju lice umetnika u disk, kao kad stvaraju ogledalo, u kojem on snima svoj svet.
I ovde je silueta istovremeno znak – kao u autoportretima Rembranta i Munka, koja je, zbog istovetnog duha, dužna da bude zahvalna Bencovom dočaravanju.
U Bencinim radovima se pojavljuje naga ljudska figura.
Upravo se u okviru nezaštićenosti i nagosti, takoreći ljudskom uslovljavanju, pojavljuje „gola istina“, ili ako je tražena – kao u velikim modelima antike i renesanse.
Između ostalog je umetnik u poznatom ulju na platnu „Dijalog mrtvih“ predstavio njegove obične nage i potpune aktere.
One su transformisane u cifre, koje prekoračuju klasičnu veru jedinstva, dobrote i lepote. One mogu izazvati na bilo koji način strukturu harmonične kompozicije.
Izgleda, da Benca sam sebe oslobađa iz faze, u koju su ga njegov lični strah i anksioznost vodili da nađe referentni bod kod velikih modela iz prošlosti.
Njegov nasledni kreativni put će ostati plodan, ali šta će doneti, ostaje nepredvidivo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


*