MAESTRO ADOLF BENCA

Benca je najkreativniji slikar današnjice, stvorio je na hiljade slika.
Njegovi radovi su predstavljeni u brojnim javnim i privatnim kolekcijama širom sveta (između ostalog u Muzeju moderne umetnosti u New Yorku, Metropolitan muzeju umetnosti u New Yorku, u Narodnom muzeju američke umetnosti u Washingtonu, D.C.).
Imao je na desetine samostalnih izložbi širom sveta, bio je i učesnik desetina grupnih izložbi širom sveta.

Umetnik, filozof i čovek, koji je pored Leonarda i Mikelandjela absolvirao istu obuku vrhunskog slikara.

Slovačka moderna umetnost – generacijske paralele I.

Martin Benka (1888-1974)
Mikulaš Galanda (1895 -1938)
Miloš Alexander Bazovsky (1899-1968)
Ludovit Fulla (1902-1980)
Koloman Sokol (1902-2003)
Imrich Weiner (Kral) (1901-1978)
Cyprian Majernik (1909-1945)
Ester Šimerova-Martinčekova (1909-2005)
Ernest Zmetak (1919-2004)
Milan Dobeš (*1929)
Rudolf Krivoš (*1933)
Juraj Bartusz (*1933)
Michal Studeny (*1939)
Peter Augustovič *1959)
Adolf Benca (*1959)
Zbynek Prokop (*1962)
Martin Gerboc (*1972)
Zuzana Surkošova (*1975)

Katalog je objavljen povodom istoimene izložbe u organizaciji galerije MIRO i fondacije TREBBIA u saradnji sa slovačkom ambasadom u Kazahstanu i Kirgistanu, tokom državne posete predsednika Slovačke Ivana Gašparoviča u Kazahstanu.
Astana, Palace Peace and Accord – Pyramid Palace.
Internacionalni Art-forum KU LAN SHI Gallery 5* – 8th November 2008

SLOVAČKA MODERNA UMETNOST – GENERACIJSKE PARALELE I

20.vek – doba i čas slovačke moderne umetnosti.
Godine razvoja i razvojnih metamorfoza.
Spas je istorija naroda, države, Evrope, sveta.
Prvi period, od 1900. -1918. godine, postojanje Austro-Ugarske monarhije, Prvi svetski rat, njen kraj i osnivanje Čehoslovačke Republike.
Kasnije, druge divne i plodne godine od 1918. – 1938.
U novoj državi se formirala kvalitetna kultura i likovna umetnost.
Prag i Bratislava, poznati po kulturnim tradicijama, odnosu prema narodnoj umetnosti i poznavanjem i kontaktom sa evropskim modernizmom.
Ali potom raspad Republike i zastrašujuće godine Drugog svetskog rata, i smrt miliona ljudi.Godine 1945., kraj rata i novi razvoj.
Buran i dramatičan period druge polovine 20. veka, i danas, početak trećeg milenijuma.
Nova nada i budućnost …
Istorija slovačke umetničke kulture 20. veka, imaju svoja karakteristična generacijska i vremenska deljenja.
Pominju je umetnici ove izložbe, njihovo stvaranje, životi i dela.
Već početkom veka, posle 1918. godine, formira se osnivačka generacija.
Njeno jezgro su slikari G. Mally, M. Benka, J. Alexy, M. A. Bazovsky, M. Galanda, Z. Palugyay, L. Fulla…
Godine 1935. dolazi nova generacija 1909, brojna grupa slikara, vajara, grafičara rođenih „oko“ i te godine – jedni od predstavnika su C. Majerník i E. M. Šimerová.
Još pre 1938-e godine, je bila sledeća generacija 1919, nazvana i kao Generacija Drugog svetskog rata; rata koji je okrutno prekinuo njen rast i kristalizaciju.
I pored toga, se može konstantovati da je u prvoj polovini 20.veka počela slovačka moderna umetnost.
Izašla je iz skromnih domaćih tradicija, inspirisali su je narodna umetnost i folklor, ali veliki impuls je bio uglavnom Prag (gde je studirala većina umetnika) i Pariz.
Podsticaj razvoja je bilo veliko nasleđe: postimpresionistički razvoj i moderni pravci – ekpresionizam, fovizam, kubizam i futurizam, ali delimično i struja apstrakcije, nadrealizam.
U generacijskom redosledu su se pojavila prva velika imena.
Benka, Bazovský, Galanda, Fulla, Sokol…
Došle su i početne domaće i strane izložbe, pozitivne povratne reakcije, uspeh, rast i kvalitet stvaranja humanizma u svojim korenima i modernoj umetnosti, karakterom i izrazom, i usmerenim slikarskim govorom.
Razvoj posle 1945-e godine je doneo nove vrednosti i probleme.
Radi se o trenutnoj politici, ekonomiji i kulturi.
Od 1956. godine u državama bivše istočne Evrope se pojavljuje potreba za oslobađanjem, slobodom i slobodom stvaranja.
U Slovačku dolaze mlađe generacije označene kao „Nástup 57“ (uglavnom grupa M. Galanda) i „Nástup 61“ (orijentisan na apstrakciju i njene nove tendencije).
To je umetnost objekta i instalacije, dešavanja i performansa, (koje je teško prikazati), ali koriste se i modifikuju se i drugi pravci moderne i postmoderne, tendencije nove figuracije i trans avangardizma, pop arta, konceptualne i multimedijalne umetnosti.
1989. godina je donela Čehoslovačkoj pad dotadašnjeg režima i onda je došao postkomunistički period.
Godine 1993. Čehoslovačka se deli na Češku i Slovačku.
Život i razvoj umetnosti, ide dalje prirodnim tokom.
Dolaze novi i naredni, mladi i najmlađi umetnici.
Njihovo delo je traženje i kristalizacija.
Zakonski reflektuju komplikovanu problematiku razvoja i tadašnjeg globalnog sveta, njegove uspehe, greške, lutanja, potrage, čežnje i nade…
Međutim, mnoge umetnosti i kulture i dalje ostaju.
Kreativnost, emocija i intelekt, kreativna odgovornost i profesionalnost, humanost.
I u trenutnoj aktivnosti, ponašanje i delovanje ljudi na ovom svetu, čine negativni aspekti, potraga za moćima i imovinom, egoizam i egzibicionizam, netolerancija i manipulacija, glupost i zlo.
Sve to treba da se dogodi, a već je – cilj kritike umetnosti i izražavanja nade, da čak i umetnost našeg vremena izgubi pravi ljudski oblik, vrednost i značaj.
PhDr. Bohumír Bachratý, CSc., istoričar umetnosti, Bratislava

ADOLF BENCA (*1959)
Slovački slikar i grafičar.
Kao dete emigrirao je sa roditeljima u Beč, a nastanio se u SAD-u, gde je postao poznati američko-evropski umetnik koji se može porediti sa Rembrantom, Gojom i drugima.
Studirao je finu umetnost u nekoliko škola.
Pohađao je The Cooper Union for the Advancement of Science and Art u New Yorku (1982-85), Univerzitet u Bolonji i Kolumbijski univerzitet u New Yorku (1987).
Član je Američke akademije u Rimu (od 1988-e), Francuske i Švajcarske akademije u Rimu i Nemačke akademije u Berlinu.
Zastupljen je u javnim kolekcijama poznatih institucija kao što su Metropolitan Museum of Art New York City, Vatican Museum u Rimu, Museum of Modern Art u Tel Avivu i Slovak National Museum u Bratislavi.

Galerija MIRO, osnovana u Berlinu 1987. godine, od 1994. godine, sa sedištem u Pragu, nudi originalne ilustracije svetskih klasičnih i vodećih savremenih umetnika.

Galerija MIRO zahvaljuje
PhDr. Viktoru Jasanovom
privatnom kolekcionaru

Adolf Benca – Paradox

Umetničko stvaranje Adolfa Bence je mnogostrano.

Uključuje kako figurativne teme koje se oslanjaju na renesansni koncept crtanja, tako i nefigurativne, inspirisane bespredmetnim slikarstvom, koje odbija misao o detaljnom prikazivanju realnosti, i teži ka višim intelektualnim oblicima uopštavanja i razmišljanja o umetnosti.
Za aktuelnu izložbu u Galeriji MIRO u Pragu, ovaj umetnik je pripremio sveobuhvatnu kolekciju umetničkih slika i crteža, koju bismo mogli nazvati „filozofsko slikanje“, jer se zamišlja nad opštim pitanjima ljudske biti i zbog toga bira originalnu formu izražavanja i stila.
Adolf Benca je veoma obrazovani umetnik u preciznim naukama, posebno u grani filozofije i prirodne nauke, između ostalog je studirao i medicinu u Italiji.
Benca se na primer inspiriše teorijskom fizikom 20. veka, koja je karakterisana razvojom teorije relativiteta, kvantne teorije, teorije elementarnih čestica.
Privlači ga takođe četvoro – dimenzionalna beskonačnost, našeg četvoro-dimenzionalnog sveta, i shvata, da prostor i vreme ne sme odvajati.
Trenutak događaja je četvrta cifra.
U Bencinim slikama pronalazimo slikarski predstavljen talas mase, svetlosne spektre, svetlosnu kvantnost itd.
Susrećemo se sa inspiracijom o odnosima materije i polja.
Benca zna, da se u fizici pojavio novi pojam, najvažniji posle otkrića Njutnovog zakona fizike: polje.
Za opis fizičkih pojava, nisu bitne ni čestice niti naelektrisanja, već polje u prostoru između čestica i naelektrisanja.
Benca se između ostalog trudi da prikaže nove grupe materijal-plazme.
I tako bismo mogli da idemo dalje.
Sa esteskog gledišta, treba obratiti pažnju na interesovanje umetnika za transfomacije u atomskom jezgru, i nesimetričnost nekih pojava kod sudara i raspadanja čestica.
Inspirisao se na primer stojećim talasanjem nukleona.
Talasanje je usredsređeno što bliže ka centru jezgra, i uvek ima loptasto simetrični izgled.
Zbog toga često srećemo u Bencinim crtežima simetrične kružne oblike, u kojima se odigrava autorova vizija na tamnoj pozadini.
Umetnik tu ne ispoljava samo apstraktne utiske u talasanju događaja, ali predstavlja i figurativne motive u ljudskom obliku.
Mnogi radovi nas podsećaju na Wilsonovu maglenu komoru, gde se formiraju slike promene zračenja na supstancu.
Bitne su inspiracije Adolfa Bence preuzete iz ezoterike, tajnih učenja koje su prenesene usmenom formom od strane upućenih osoba. Pogotovo kad je u pitanju odnos ezoterike i filozofije.
Benca obraća pažnju na primer, na kabala – učenju o zakonima kosmogonije, o svetu, o zakonima koji vladaju u svemiru.
Privlači ga i praktični deo kabala tj. magija.
U Bencinim slikama susrećemo brojeve, formule iz prirodnih nauka u obliku obojenih talasa, često se prekrivaju prostori, nešto je sakriveno pod površinom prvog sloja slike itd.
Benca priziva energije, koje izražava bojom, pismom ili ciframa.
Umetnik želi da samoupoznavanjem prepozna istinu u sopstvenoj ljudskoj unutrašnjosti, kao što je rekao slavni ezoterik Franz Hartmann.

Prof. Dr. Miroslav Klivar
Član Američkog esteskog društva USA

Putovanje za zemljacima

Na sledećim stranama reprodukujemo, sa ljubaznom dozvolom autora, 5-to poglavlje iz knjige: MILAN VAROŠ / PUTOVANJE ZA ZEMLJACIMA.

Knjigu je izdalo akcionarsko društvo EUROSKOP, kao drugo dopunjeno izdanje iz 1997-e godine.
Umetnička dela Adolfa Bence se nalaze u prestižnim galerijama u SAD-u.

Daćemo Americi još jednog WARHOLA?

U SAD-u, živi i stvara svetski poznat Slovak, likovni umetnik Koloman Sokol i celi svet zna i to, da roditelji Andy Warhol-a, jednog od najpoznatijih američkih slikara ovog veka (njegove slike vrede više miliona dolara) potiču iz Slovačke.

U više prestižnih galerija u SAD-u, u posljednjih nekoliko godina su bila izložena dela Adolfa Bence, talentovanog slikara, o kome se u Slovačkoj malo zna…

Adolf Benca je mlad, nema čak ni četrdeset godina.
Sa deset godina, emigrirao je sa svojim roditeljima u SAD.
Otac mu je bio nastavnik u osnovnoj školi u Bratislavi.
U Stupavi, odakle dolaze roditelji slikara, živi njegova tetka Mária Slezáková.
Sa imenom Adolf Benca sam se sreo već na prvim putovanjima u SAD u najpoznatijim galerijama u Washingtonu i Chicagu.
Na njegovo prezime, pri čemu se ne da ne pomisliti na majstora Martina Benku, sam naišao i u galeriji u New Yorku.

U svetski poznatom muzeju Metropolitan Museum of Art, sam bio iznenađen kad sam saznao da se rodio 1959-te u Slovačkoj!
Dao sam se u potragu za njegovom adresom.
Nije to trajalo dugo..
Prvo smo se sreli u njegovom stanu na Menhetnu.
Potom smo otputovali do ateljea u Ričmondu.

Divio sam se njegovoj slici i pitao:
• Gde ste dobili visokoškolsko slikarsko obrazovanje?
Studirao sam na Kolumbijskom Univerzitetu.
Studiranje na ovom Univerzitetu je vrlo skupo, ali to nismo platili ni ja ni moji rodielji.
Na osnovu preporuke komisije, dobio sam stipendiju kao neverovatno talentovan.
Takodje sam diplomirao na Univerzitetu za umetnost u Čikagu kao i na New Yorks’ Cooper Union.
Dobio sam stipendiju od vodećih američkih institucija i od Tylerove škole umetnosti u Rimu, u Bolonji sam proučavao ljudsku anatomiju …

Nazivi nekih galerija i muzeja, koji su otkupili slike A. Bence:

The Museum of Modem Art, New York; The Metropolitan Museum of Art, New York; National Museum of American Art, Washington; High Museum, Atlanta; Vatican Museum, Rim; Williams College Art Museum, Williamstown…

• Neki američki Slovaci tvrde, da ste za slike, koje su od Vas otkupile galerije u SAD-u, dobili milione dolara…
To nije istina. Dobio sam za više radova preko 40.000 $, što je očigledno jako dobro, ali, naravno, imam i velike rashode.

• Ko je osim galerija vlasnik Vaših dela?
Nekoliko privatnih kolekcionara u Čikagu i drugim američkim gradovima, kao i kolekcionari u Nemačkoj i Italiji.
Na zahtev sam slikao portrete mnogih poznatih domaćih ličnosti, glumaca…
Ipak, u slovačkim galerijama bismo uzalud tražili radove Adolfa Bence, nemaju ih.
Roditelji umetnika žive u Bostonu, u vlasništvu imaju više od 20 njegovih slika, a kako planiraju da starost provedu u Stupavi, verovatno će ih poneti sa sobom.

Ako karijera Adolfa Bence i dalje bude uspešna kao do sada, za 2 – 3 decenije svet će možda saznati, da je Slovačka dala Americi još jednog Warhola.

Ovu pretpostavku u potpunosti potvrđuju i reči čuvenog nemačkog istoričara umetnosti Klausa Šrotera koji je već 1985. napisao u Bencinom katalogu:
„…sudeći po njegovom radu u proteklih 4,5 godina Bencu će sigurno integrisati u velike evropske umetnike kao što su Rembrant, Goja i Munk…“
Takvu procenu još niko nije napisao ni o jednom živom slovačkom umetniku u zemlji i u inostranstvu.

Poklon Slovačkoj nacionalnoj galeriji

Nakon objavljivanja članka o njemu u magazinu „Život“, Adolf Benca je odlučio da pokloni u zbirku narodnog blaga Slovačke Republike sliku „Poverenje“ u vrednosti od 10,000 dolara.
I autoru redakcije časopisa Život je napisao:
„Ja sam rodom iz Slovačke i moji roditelji, otac Adolf Benca i majka Rozalia Bencova, rođeno prezime Javorova, su veoma svesni Slovaci.
Zato sam odlučio da i ja nečim doprinesem u zbirku narodnog blaga Slovačke Republike.
U prilogu je slika ulje na platnu i ja ga zovem TRUST (POVERENJE).
Približna vrednost slike je 10,000 USD.
Bila bi mi velika čast, ako bi moja slika bila postavljena u Slovačkoj nacionalnoj galeriji, koja je moje omiljeno mesto u Bratislavi.
Tamo oko predivne obale Dunava, zajedno sa svojim roditeljima i mlađom sestrom Lubicom sam proveo detinjstvo i puno lepih nedeljnih popodneva … “
Možda će jednog dana Adolf Benca imati izložbu u Slovačkoj nacionalnoj galeriji.
„Verovatno, tek kada, naročito u SAD – bude još više poznat…“
Adolfa Bencu, kao neverovatno talentovanog mladog umetnika su opisivali Waukegan News Sun (29.4.1977.), Chicago Sun Times (11.5.1977.), Chicago Tribune (29.6.1987.) i druge američke novine i časopisi, uključujući i stručne…

Chavinova priča o Benci

Kakav je to čovek…
Promenio život ovog čoveka
Radovi umetnika postaju opsesija
March 29, 1987|By Barbara Sullivan.
Kad otvorite vrata, i uđete u stan Jerryja i Rite Chavin, ulazite u sasvim drugi svet.
Levo, desno, svuda gde se čovek okrene vise slike.
Ram do rama, ispunjavaju svaki dostupan prostor zida.
Ulja, crteži, mala i velika, platna sa mračnim mitskim figurama kao i eksplicitni oblici i pojave, pune čula prvo velikim brojem, a kasnije, u okviru saznanja i velikim kvalitetom.
Jerry Chavin stoji u sredini dnevnog boravka, ljubazan i tiho artikuliše, objašnjava zašto i kako je nabavio te slike.
Njegove reči dolaze brzo, dok oči posetioca idu sa jedne na drugu sliku.
U kuhinji, gde umetnost koči peć, sudopera, frižider i zidovi iznad ormana, njegova dva dečaka traže nešto da jedu.
Kaže, počelo je sve 1977-e godine kada je čitao članak u novinama o 17-ogodišnjem čehoslovačkom imigrantu iz Grayslaka, koji je izazivao ogromnu pažnju kod svojih učitelja i meštana svojom umetničkom snagom punoj nade.
Znatiželjan Chavin je došao u Grayslake da se upozna sa Bencom, srednjoškolcem, koji se doselio u ovu zemlju sa svojom porodicom kada je imao 11 godina.
„Njegov učitelj umetnosti ga je nazvao sledeći Pikaso“….Kada sam ga upoznao i video njegov rad..to je promenilo moj život“.
On i njegovi roditelji živeli su u ulici preko puta kukuruznog polja.
Pitao sam ga da li mogu da kupim njegova dela, a on mi je osetljivo odgovorio, da one koje je naslikao, pripadaju njegovim roditeljima.
Ponudio sam mu 300 dolara da naslika jedno delo za mene.
Tog leta, Bencin otac je želeo da njegov sin zaradi džeparac u nedalekom zabavnom parku Great America.
Chavin je ubedio porodicu, da odustanu od te ideje i dozvole da se mladi Benca orjentiše na slikanje.
Rekao sam mu: „Molim te, nemoj prihvatiti taj posao, naći ću novac za tvoje slikanje“.
Kada sam upoznao Adolfa, on je mislio da je najskuplja četkica koja se može kupiti, ona koja je koštala 2,98 dolara od Ace Hardware-a.
Deset godina kasnije, Bencine slike vise u Muzeju moderne umetnosti, Metropolitan muzeju umetnosti u New Yorku i Nacionalnom muzeju američke umetnosti u Washingtonu.
Ima mnogobrojne samostalne izložbe u nekoliko galerija u New Yorku, a učestvovao je i na grupnim izložbama širom zemlje.
Cena njegovih radova se kretala od $1,500 do $50,000.
Na zidovima Chavinog stana visi 313 Bencovih dela.
A ta koja su neuramljena, naslanja na zid.
Gde god da se čovek okrene u tom stanu, svuda su slike.
Sve u svemu, 1,250 komada čini Chavinovu kolekciju.
Početak je božićnih praznika, 1986-te, a Chavinovi imaju proslavu.
U kuhinji su pripremljeni vino i pica za veliki broj gostiju koji se guraju u stanu.
Ali je veoma tiho, gosti su neobično oprezni i paze da ne proliju svoje vino.
Centar pažnje je podeljen između ogromnog broja nagomilanih slika na trpezarijskom stolu i umetnika Bence.
Dok ljudi razmatraju dela, povremeno se zaustave, dignu uvis slike, tiho komentarišu, Benca stoji sa strane i odgovara na pitanja.
Prehladjen je i teško govori, trudi se da odgovara ljubazno na veliki broj pitanja o smislu njegovih dela i šta je hteo njima da izjavi.
Fasciniran je ljudskim telom – kaže. Studirao je anatomiju i njegova najnovija dela su puna fascinacije kroz mišiće, kosti, lobanju.
Mitologija, da, mnoga njegova dela imaju veze sa mitologijom, senzualnošću i životom nastalim iz smrti.
On ima samo 27, ali njegovo ponašanje i način na koji govori su na nivou nekog ko ima mnogo godina iskustva.
Jerry Chavin se ponosno šetka, nudi ljudima picu i vino, uvek sa istim pitanjem – da li su svi saglasni sa tim da je Benca neverovatan.
U životu Chavina već duže vreme dominiraju objekti koji su okačeni na zid.
1969., kada je bio student na Roosvelt University, on i njegov prijatelj su u potpunosti oblepili sobu hiljadama fotografija iz starih novina.
Playboy godišnjak iz 1953. sa Merilin Monro, Life godišnjak iz 1936-te, stari Redbooks, Times, Newsweeks, vanity Fairs – soba je postala kolaž kombinacije lekcija iz istorije i umetničke izložbe.
Radi se o refleksiji, odrazu intenzivne znatiželje, koji je naterao Chavina da doputuje u Grayslake i upozna srednjoškolskog studenta umetnosti o kojem je čitao.
U toku njegovog brzog govora, se, pripominjujući astronomiju, politiku u Čikagu, metafiziku, uvek vraćao ka Benci, čime je dočaravao njegov neverovatni intelekt.
Nakon izvesnog vremena, čovek ima utisak da se Chavinov sopstveni um kreće neverovatnom brzinom, koju pripisuje svom štićeniku.
Želja za dodatnim prostorom na zidu, plus njegova nezasita čitalačka navika koja uključuje čak i oglase, dovela je Chavinove u njihov sadašnji stan na Logan Square-u.
„Mi smo živeli u Hyde Park-u, a ja sam jednog dana listao novine i video oglas za ovaj stan.
Sviđalo mi se njegovo dispoziciono rešenje.
Oslovio me.
„Zvao sam. . . i dobio tako divan opis stana, da sam odlučio da pogledam.
Ljudi su mi govorili: „Ti sigurno ne možeš da živiš ovde“.
Ipak sam otišao da ga pogledam, četvrt je bila lepa, a stan je bio prekrasan.
Prozračan i prostran, drveni nameštaj je bio prelep.
Bio je savršen za veliku umetničku kolekciju.
Tako su se Chavinovi preselili iz stana gde su mogli da okače samo 200 slika, u trosobni stan, gde je bilo dovoljno prostora na zidovima za 313 slika.
U stanu nisu nikakvi objekti koji bi mogli vizuelno da se takmiče sa umetnošću.
Bela sofa i dva bela dvoseda u dnevnoj sobi se nalaze oko mermerne ploče stočića, na kojem obično ništa ne stoji.
Na dve drvene komode u spavaćoj nema nikakve kozmetike, kolonjske flaše, češlja, kutijica za nakit- njihova površina je totalno prazna.
Isto tako, površina komoda u dečijim sobama je prazna.
Na dugačkom trpezarijskom stolu se takođe ništa ne nalazi.
„Volimo nameštaj koji se ne bori sa slikama. Ako bi imali nameštaj koji se bori sa slikama, morali bismo da ga iznesemo jer je na drugom mestu naspram umetnosti. Možemo da živimo bez „stvari“, ali ne možemo bez slika“.
Jerry stoji u kuhinji.
Na zidu pored sudopere je omanja slika mosta.
Chavin klima glavom ka njoj.
„To je jedna od mojih omiljenih.
Rembrantov most, tako se zove.
Ovde je most koji razdvaja zemlju i nebo, i tamo je Rembrant, on je naslonjen, druga figura je Adolf… Ja pojednostavljujem, ali pogledajte tu snagu“.
Chavinov život je znatno promenjen 1977., kada je upoznao Bencu.
Iste godine oženio se Ritom, koju je upoznao dok je predavao u kineskoj četvrti.
Vremenom je sa pozicije učitelja, radio godinu dana u kancelariji Sheriff Richard Elrod.
Zatim je otišao u kancelariju gradonačelnika, kod Richarda Daleya, gde je radio kao direktor za ravnopravnost mogućnosti zapošljavanja.
Sada ima butik odeće, Jerico Ltd., adresa 1811 S. Prairie Ave., i ide jednom nedeljno na službena putovanja u modne tržne centre u New Yorku, a kada mu vreme dozvoli, poseti i Bencu.
„Kada sam prvi put video njegov rad, želeo sam da imam prihod koji bi meni omogućio da kupim njegova dela, a istovremeno da i njemu pomognem“.
Chavin mu je pomogao.
Kada je Benca diplomirao, Chavin je organizovao izložbu u svojoj kući, na kojoj su prodate slike u vrednosti od 30,000 dolara.
Predstavio ga je Richardu Eaganu koji je u to vreme radio u Čikagu, a sada radi u Twining Gallery u Njujorku.
I na njegovim zidovima je okačeno neverovatnih 313 slika.
„I ponekad, bez ikakvih razloga, se smejem u neverici, šta se dogodilo.
Adolf Benca mi je otvorio novi svet“.

Dr Klaus Schroeter o Benci

Dr Klaus Schröter; Hamburg, Zapadna Nemačka; 15 / juli / 1985
Izjave o slikarstvu su približavanja, koje osoba mora pokušati, ukoliko traži razumevanje i želi da nastavi sa komunikacijom.
Adolf Benca ne može biti predstavljen, pomoću trenutnih fraza i trendova u svetu umetnosti.
Njegovi radovi nemaju nikakve veze sa starim radikalima tipa Fauvesa, niti sa delima New Wild Men slikarstva.
Njegova dela nisu spojena ni sa starim primitivizmom, koji se okrenuo protiv akademstva, ili sa kultivisanim delima impresionista, ili sa čestom ciničnom redukcijom formi.
Benca nikada nije koristio čiste nijanse Fauvesa i izbegavao je da koristi skraćenice iz dečijih crteža, stripova, grafita i sprej slikarstva, kojim se New Wild Men bavi.
Takođe, u Bencovom radu nedostaje nastavak tema pejzaža i zatišja, koje su upravo bile glavne karakteristike pariških Fauvista.
Po proceni njegovog rada u poslednjih 4 do 5 godina, Benca će se morati klasifikovati među stvarno velike ekspresionističke umetnike evropskog slikarstva kao što su: Rembrandt, Goya, Munch.
Nakon njegove prve opsežne samostalne izložbe koja je predstavila 20-ogodišnjeg umetnika na Cooper Union 1980-e, niko ga ne bi tako procenio.
U to vreme u svim njegovim oblicima i formacijama, u centru interesovanja je ljudska figura.
Na njegovim platnima su tada cvetala fantastična, amorfna, algama slična stvorenja, koja su pripadala praistorijskom dobu i koja ni u jednom slučaju nisu bila ni približno slična živom biću današnjice.
U stvarnosti je uvek dominirala tema pejzaža Dunava, koji teče kroz Bencovu rodnu grudu, i čini je plodnom.
Ali ova tema je već bila odevena u svoj mit.
To je bilo jasno izraženo izborom boja: roze i trula višnja, „veoma strastvene boje za mene“, i temama: reka kao nevina nevesta „reka je moja metafora“.
Ova metafora već se karakteriše u okviru neorgansko – elementarnog osnovnog ubeđenja o životu uopšte, kao o procesu, o prelazu i o promenama.
Proces može biti napredan ili nazadan, smrtonosan ili oživljavajući, na putu evolucije.
U svakom slučaju, potreban je pokret.
To je veoma evropski.
To je bilo Geteovo evoluciono razmišljane koje je sumiralo većinu tradicija, koje je kasnije prenešeno na Kafku i Manna.
Ovakvo razmišljanje sigurno je svojstveno piscima kao što su Joyce, Kafka i Mann u čijim je radovima Benca pronašao sebe.
Tamno crvenu i roze više ne možete naći u Bencinim delima, šta ih čini sumornijim i masivnijim.
Njegovi bilo koji crteži – pastelom , ugljenom, olovkom – postali su jasniji i animirani.
U njima i dalje možemo videti roze i blistavu zelenu, baš kao u radovima Pikasa u 90-tim godinama.
Benca napušta preistorijske forme i motive.
U svim njegovim delima poslednjih godina dominiraju ljudske figure.
Pojavljuju se u vrlo dramatičnim perspektivama i oblicima, a spojene sa ostalim, stvaraju izgled većine poznatih kompozicija.
Bilo da se radi o vrlo ekspandirajućim slikama ili o malim litografijama, Benca stavlja svoju veliku kompoziciju (Grand composition) u slobodno otvoreni prostor, u kojem čovek ne može da prepozna ni prednji deo ni pozadinu samog dela.
Već 1980-te, posmatrajući neoznačeni crtež mastilom i četkicom, i još jače 1983. godine, u seriji litografske varijacije, vidi se divlji sadržaj – čovek bi pomislio da su u nedavnom delu „Leda i labud“ oni  okruženi seksualno uzbuđenim voajerima (u korist napetosti Bencov rad prelazi sa teme smrti i destrukcije ka divljoj odvezanosti) – izgleda da je formu napravio iz antičkog basreljefa.
Nakon posete Bencinog studija 1984. godine sam bio srećan da vidim takve reljefe, zakucane na zidovima u svrhu studiranja.
A uz to i nekoliko stvari od Giotta, kao i model ljudskog tela bez kože.
Tako je Benca proučavao početke sadašnje umetnosti i samim tim ljudsku anatomiju, takođe.
Uvek sam bio zadivljen nemilosrdnom logikom njegovog razvoja.
Oba su evropska i bazirana na ideji umetničkog stvaralaštva.
Već u okviru Bencinog autoportreta se formira posebna sekvenca.
One su vidljive celim licem, zaokružuju lice umetnika u disk, kao kad stvaraju ogledalo, u kojem on snima svoj svet.
I ovde je silueta istovremeno znak – kao u autoportretima Rembranta i Munka, koja je, zbog istovetnog duha, dužna da bude zahvalna Bencovom dočaravanju.
U Bencinim radovima se pojavljuje naga ljudska figura.
Upravo se u okviru nezaštićenosti i nagosti, takoreći ljudskom uslovljavanju, pojavljuje „gola istina“, ili ako je tražena – kao u velikim modelima antike i renesanse.
Između ostalog je umetnik u poznatom ulju na platnu „Dijalog mrtvih“ predstavio njegove obične nage i potpune aktere.
One su transformisane u cifre, koje prekoračuju klasičnu veru jedinstva, dobrote i lepote. One mogu izazvati na bilo koji način strukturu harmonične kompozicije.
Izgleda, da Benca sam sebe oslobađa iz faze, u koju su ga njegov lični strah i anksioznost vodili da nađe referentni bod kod velikih modela iz prošlosti.
Njegov nasledni kreativni put će ostati plodan, ali šta će doneti, ostaje nepredvidivo.

Adolf Benca i ezoterija

Bitne su inspiracije Adolfa Bence preuzete iz ezoterike, tajnih učenja koje su prenesene usmenom formom od strane upućenih osoba.
Pogotovo kad je u pitanju odnos ezoterike i filozofije.
Benca obraća pažnju, na primer, na kabalu – učenje o zakonima kosmogonije, o svetu, o zakonima koji vladaju u svemiru.
Privlači ga i praktični deo kabale tj. magija.
U Bencinim slikama susrećemo brojeve, formule iz prirodnih nauka u obliku obojenih talasa, često se prekrivaju prostori, nešto je sakriveno pod površinom prvog sloja slike itd.
Benca priziva energije, koje izražava bojom, pismom ili ciframa.
Umetnik želi da samoupoznavanjem prepozna istinu u sopstvenoj ljudskoj unutrašnjosti, kao što je rekao slavni ezoterik Franz Hartmann.

Adolf Benca & teorijska fizika

Adolf Benca je jedan od vrlo obrazovanih umetnika u oblasti preciznih nauka, posebno u filozofiji i prirodnoj nauci. Između ostalog je studirao i medicinu u Italiji.
Bencu, na primer, inspiriše teorijska fizika 20.veka, koju karakteriše razvoj teorije relativiteta, kvantne teorije, teorije elementarnih čestica.
Privlači ga takođe četvoro-dimenzionalna beskonačnost, našeg četvoro-dimenzionalnog sveta, i shvata da, prostor i vreme ne smeju biti odvojeni.
Trenutak događaja je četvrta cifra.
U Bencinim slikama pronalazimo slikarski predstavljen talas mase, svetlosne spektre, svetlosnu kvantnost itd.
Susrećemo se sa inspiracijom o odnosima materije i polja.
Benca zna, da se u fizici pojavio novi pojam, najvažniji posle otkrića Njutnovog zakona fizike: polje.
Za opis fizičkih pojava, nisu bitne ni čestice niti naelektrisanja, već polje u prostoru između čestica i naelektrisanja.
Benca se između ostalog trudi da prikaže nove grupe citoplazme.
I tako bismo mogli da idemo dalje…
Sa esteskog gledišta, treba obratiti pažnju na interesovanje umetnika za transfomacije u atomskom jezgru, i nesimetričnost nekih pojava kod sudara i raspadanja čestica.
Inspirisao se na primer stojećim talasanjem nukleona.
Talasanje je usredsređeno što bliže ka centru jezgra, i uvek ima loptasto simetrični izgled.
Zbog toga često srećemo u Bencinim crtežima simetrične kružne oblike, u kojima se odigrava autorova vizija na tamnoj pozadini.
Umetnik tu ne ispoljava samo apstraktne utiske u talasanju događaja, ali predstavlja i figurativne motive u ljudskom obliku.
Mnogi radovi nas podsećaju na Wilsonovu maglenu komoru – gde se formiraju slike promena zračenja na supstancu.

Adolf Benca i anatomija

„Pri stvaranju svojih umetničkih dela, najviše ga je fasciniralo i inspirisalo ljudsko telo i umetničko obrađivanje istog.“
Da bi razumeo ljudsko telo što je više moguće, pohađao je Columbia University School of Art i studirao je ljudsku anatomiju na Univerzitetu u Bolonji, Italija.
U Italiji, u arhivi Lorenzo de Medici proučio je više od 900 primeraka Aristotelovih dela.
Zahvaljujući znanju koje je stekao na studijama filozofije, Adolf Benca dolazi do paradoksnog zaključka da upravo zapadna civilizacija polazi u svemu od Aristotelovih poruka.
Na Univerzitetu u Bolonji, jednom od tri najstarijih u Evropi, Adolf Benca je dobio titulu „Doctor honoris causa (Dr.h.c.)“ u oblasti anatomije, kao i titulu „Doctor honoris causa„ u oblasti filozofije na Univerzitetu Johns Hopkins, Baltimor, Merilend.
Strast, znanja iz prirodnih i društvenih nauka, mitologija, smisao i život, koji pobedjuje smrt su integrisane kao glavne, autentične i lične teme umetničkih dela Adolfa Bence.
Stalno koristi elemente duhovnog i animztičnog, čime postaje majstor i pripovedač velikih i malih događaja u ljudskoj istoriji.
Adolf Benca ne zahvata svet fotografski, površno, u ovom trenutku i za ovaj tren.
Njegove slike imaju pozadinu, dubinu, jer se sve odvija na osnovu realnosti, na osnovu dogođenog.
U njegovim delima se susreću prošlost i sadašnjost, i kasnije postaju izazov budućnosti.